Sjedim ja tako jednog hladnog dana pred šporetom. Pomalo ubacim drva, i gledam, sve se pretvara u plamen. Pa u dim. Pa u pepeo. Džaba je, koliko je kojem drvetu bilo nafake da žilama crpi zemlju, toliko je i živjelo. Koliko je trebalo da bude balvan – bilo je. Koliko je trebalo da bude cjepanica – čekalo je na svoj red. I evo ga sad, šta god ono osjećalo i mislilo prije, ili u trenutku dok postaje toplina, ono služi onome čemu je namijenjeno. Kao mladica je možda mislilo da će disati punim zelenilom – vazda. Da će eventualno biti stanište pticama ili vjevericama. I to je to. Ali… njegova konačna uloga je da obraduje neko dječije lice kad pukne u ložištu i najavi ugodnu atmosferu doma.

Plakala sam dok sam promatrala taj prizor. Kćerka me pogledala onako… “ma daaajjjj”- pogledom. Veli, nisi ti taj tip. Veli, šta je bilo – bilo je. Pusti. Zahvali Allahu na svakom stanju.
“Ne ometaj me. Ne prekidaj me. Vidiš da sam na dženazi. Pusti me da odcvilim, da mogu nastaviti svoj put.”

Tako je i bilo. Sve što je umrlo – umrlo je. Ako si jednom odlučila da si učinila baš sve što si mogla. Dala najbolje od sebe. Prešla sve granice snage i sabura, iscrpila svaki smisao i svrhu do zadnjih damara postojanja ijednog od to dvoje… prihvati smrt određene situacije. Ili odnosa. Dostojanstveno pokopaj svaki trag. Jer, mejjit nije osim za pod zemlju. Duboko. Da ne smrdi. Što je mrtvo – mrtvo je. Ne pokušavaj oživljavati ono što više ne postoji nekakvim uspomenama koje su nekad bile stvarnost. I njih pokopaj. Ne vraćaj se albumima fotografija, porukama, sitnicama koje su nekad bile krupan osmijeh, ne vraćaj se sjećanjima, jer ona su samo šejtanova udica kojom bi te držao na uzdi, ili te povukao u prostor u kojem ne možeš disati.

Da može – bilo bi.

Da treba – postojalo bi.

Da je živo – trajalo bi.

Našao bi se način. Jer mora. Dok je čemu života, i nafake mu je. A nafaka je i način, i znanje, i pomoć, i put, i cipele za taj put…

Ne možeš voziti  naprijed gledajući u retrovizor. Bar ne zadugo. Stradat ćeš i ti, i oni koji ti se nađu na putu.

Ne zapinji za “da sam…” Nisi. Jer su sva tvoja jesam i sva tvoja nisam – u službi Kadera. Ono o čemu treba da vodiš temeljitog računa je jedno i jedino – šta ti je u srcu. Šta si nečim htjela, zašto si nešto željela, zašto nešto nisi željela… Samo to. Ostalo se odvija. Nešto će izlistati da ukrasi šumu. Nešto će se sasušiti da bude hrana crvima. Nešto će grijati nečiji dom. Sve ima svoju svrhu. Sve ima smisao. Umire i nestaje samo ono čemu ovo dvoje, ili jedno od toga – nestane. I neka. I treba. Da napravi mjesto za ono što ima i smisao i svrhu. Zato, pokopaj umrle situacije, odnose, prilike, neprilike, riječi, šutnje… I time im odaj počast.

Ammara