Ukucam u google pictures pojam “stoka”, jer mi je trebalo nešto o podjeli na krupnu i sitnu stoku. Izbaci mi sliku onog istoimenog istetoviranog repera, nekoliko svinja, nekoliko goveda, i Dežulovića. Onog novinara.  Tik uz krme. Isti izraz u očima. S tim da svinja ne mrzi muslimane, jer ih mi ne koljemo. Niti ih tovimo. Ne nanosimo im štetu.

VoliN životinje. Tako se to kaže u DežulovićevoN  Splitu. Ja voliN Split. I voliN Rijeku, moj dom. I tamo neki tako govore. I voliN dobre ljude.  I ne kažeN da ih nema. Pardon, nima.  Da, jesu Europljani. Jer su u Europi. Mi nismo, iako su nam susjedi. Rame uz rame. Zato neki ovdašnji želitelji da budu što nisu, nastoje sjesti u krilo Europljana, makar ih u njemu pljuvali odozgo’.  Oni ne laju na svoj čopor. Mi lajemo samo na svoj. I to je rupa kroz koju nam  u blato vlastitog neidentiteta propada viza za budućnost.

Toliko je jadno ovo dodvoravanje koje možemo vidjeti samo dobačeno od strane kofol probosanski nastrojenih nikog i ničeg, da je degutantno.

Inače, na Vlašiću se, po staronarodnom govoru, “dvor” naziva analni otvor, u širim narodnim masama poznatiji kao da izvinete, š.pak.

Zato ću ja umjesto “dodvoravanje” koristiti izraz “došupkavanje”.

Došupkavanje Lovrenoviću preko izraza saglasnosti sa Dežulovićevim mrziteljskim “mirotvorno-zagovarajućim” tekstovima, i “umooslobađajućim” osvrtima  neke poznate Asje za koju niko nije čuo, više nije samo pomodarski trend, nego karakterna crta prokomunističkih duša. Oh, pardon, oni kažu da nemaju dušu. I nemaju, bar ne ljudsku. Inače ne bi smrt i tragediju jednog djeteta koristili za svoje islamomrziteljske bljuvotine.

E, pa, ajm sori, ali evo nas! Tu smo. Živimo. Mi, svako na svoj način  pomalo muslimanski živući svijet, i islam, potpuno živ i nepogrješivo sveobuhvatan  i divan.

I vi tu ne možete ništa. Ako možete nama, ne možete islamu. Kunem se!

Ammara