Kad pomislim da sam najbolja, znam da je to znak da nisam baš dobra. Prvi simptom samozadovoljnosti jeste da insanu ne smeta sve što treba da mu smeta. Kao, šta prašina može vjetru? Kao, šta će oblak  Suncu?  Ono, kad nam golemo nešto “i nije baš nešto”, jer je pri nama. Kao, otopit će se led sa vrela srca…

Imati nadzor nad sobom je najteže. Nad voljom srca. Odlučno kažemo “ne” postupku. Odlučno kažemo “ne” približavanju onome što vodi postupku. Ali, želji srca nikako da stanemo ukraj. Kao da ona nije sjeme iz kojeg niče svaka grana stabla težnji čovjeka…

Jednom sam slušala neku pripovijest: Navodno, neki je mladić, koji je bio muzičar, doš'o tobe. Pokajao se od grješnog života, i krenuoPutem Istine. Tu on osjeti da ga u srcu zagolica da oćejfi kao nekad, kad god bi čuo muziku. Ono, da oćejfi kako se ćejfi uz tu muziku. Tada je odlučio da ode na hadždž, da pokuša očistiti srce od grijeha. Kaže, otišao je 7 puta na hadždž (jamda neki parajlija bio)- Kaže, tek nakon sedmog puta mogao je proći pored kafane u kojoj trešti, a da ne poželi malko zagrliti harmoniku. I ostala grljenja.

Bezbeli je pisac htio reći da je potrebno da zagađena voda proteče određeno vrijeme preko kamenja od izvora do ušća, kako bi postala pitka.

Koliko godina islama je meni potrebno da mi prestane u srcu škakljanje raznih “hajd’ šta fali malo”? A tebi?

Koliko vremena treba uz namaz, post, zikr, Kur'an, da nam prestane biti lak za nokte vrhunac duhovnog ispunjenja, da prestanemo, jer nam smeta abdestu, izmišljati fetve i razne pripravke? Koliko vremena nam treba da shvatimo da nije sporno to što griješimo, i da smo svi u tome gotovo isti, već je belaj to što naša srca imaju potrebu da haram bude halal? Kada ćemo  izviriti ispod pokrivača svih naših istina, i pogledati u oči sami sebi, onako, ljudski, spremno da kažemo: “Da, islam je potpun, ali ja nisam. Moja nepotpunost ne skrnavi potpunost islama. Niti potpunost islama umanjuje moju nepotpunost. Ja nisam islam, samo sam sljedbenik u onome u čemu slijedim, onoliko koliko slijedim.”??

Je li toliko teško priznati da je svojstveno čovjeku da se bori sa svojim nefsom, da pokušava istome da ugodi, ali da je totalno neljudski nefsanske “fetve” zvati islamskim? Valjda želimo sebi biti bolji nego što jesmo. Sakriveni u skrivene čežnje srca, otkrivamo stanja našeg imana. Iman je da svjedočiš da je Istina – Istina, pa i kad nismo ogledalo iste. Čovječanstvo može bez nas. Bez islama ne može. Zato je i spuštena Objava, koju bi mi, da se nas pita, nekako malo drugačije, makar u skraćenoj verziji ukoričili. Neuzubillah. Mada, na jeziku to ne zvuči tako. Slabost duše je od insanluka. Varanje sebe je od lopovluka. Nesretni smo jer i onda kad uspijemo prevariti druge, ne uspijevamo prevariti sebe. Mi znamo ko smo, jer… u sebi se krijemo.

Reci: To je pogrešno!

Reci, pa makar to radio.

Ako ne budemo, bit će nam kako jeste; sve u laž sakriveno.